Movement festival se održava u Detroitu, kolevci tehno muzike, ovaj trodnevni festival trebao bi se naći na listi želja svakog ljubitelja klub provoda.
Uoči Memorial Day-a, saveznog praznika u Sjedinjenim Državama, dana kada se odaje počast ljudima koji su stradali dok su služili u oružanim snagama SAD, u Detroitu, ove godine Kenny Dixon Jr. imao je misiju. Poznatiji kao Moodymann, jedan od najomiljenijih producenata tog grada je želeo da proširi vest o drugom legendarnom lokalnom umetniku, arhitekti Detroitske tehno muzike.
“Ako znate ko je Juan Atkins, napravite malo buke!”, pozvao je publiku na Stargate bini na festivalu Movement u subotu popodne. “Juan je veliki u Detroitu.” Ovo je usledilo nakon sličnih komentara tokom razgovora sa DJ Stingray 313 (Sherard Ingram) u Detroitu u četvrtak uveče, gde je Ingram intervjuisao Dixona Jr. o njegovim omiljenim pesmama. “Reći ću vam nešto o ‘velikoj trojci’, i svi znamo ko je ta ‘velika trojka’, to je GM [General Motors], Ford i Chrysler”, šalio se Dixon. “Druga ‘velika trojka’ je nešto što su nam dali Evropljani, i svi znamo ko je to… ali ako pitate bilo kog stanovnika Detroita, ne postoji ‘velika [Belvil] trojka’, postoji samo jedan veliki. I to je Juan m*therfuckin’ Atkins.”
Kao i kod većine priča o poreklu, ova verzija je sporna. Richard “Rik” Dejvis, bivši vođa pionirske elektro/tehno grupe Cybotron, izdao je solo album pod nazivom ‘Methane Sea’ 1978. godine, a zatim napisao veći deo muzike i tekstova za Cybotron pre nego što je Atkins otišao 1985. (Dejvis je kasnije izdao još dva albuma sa Cybotronom 1993. i 1995. godine). Kao što je Dixon Jr. nagovestio, reduktivno je tvrditi da je detroitska tehno muzika stvorena samo od strane tri muškarca. Ali rasprave o tome ko može ko može da polaže pravo na status “kreatora” ne umanjuju suštinu: Detroit je bio mesto inovacija elektronske muzike osamdesetih godina, a njegovi crni umetnici su stvarali jedinstvene, futurističke zvuke koji su bili toliko privlačni da su preneseni nazad u Berlin i širili se Evropom, utičući na različite varijacije tehna u decenijama koje dolaze. Juan Atkins je nesumnjivo stub detroitske tehno muzike i prvi od Belleville Trojke koji je radio kao DJ i producent (naziv “tehno”, kao što je već ranije Techno Srbija o nastanku techno muzike ovde i pisao, potiče od pesme grupe Cybotron, ‘Techno City’).
U nedelju uveče na Movement Festivalu 2023, Atkins je punim pravom bio slavljen kada je trenutna turneja grupe Cybotron (Atkins, Tameko Williams i Laurens Von Oswald) izvela svoj tek šesti koncert uživo, i to prvi put ikada u Detroitu. Uprkos nekim tehničkim poteškoćama, bila je to veličanstvena, hipnotišuća izvedba koja je privukla zasluženu publiku na glavnu binu tokom sata vremena beskrajnog Afrofuturizma (pomenuti su ‘Clear’, ‘Cosmic Cars’ i ‘Alleys Of Your Mind’).
Zatim je Robert Hood nastupio, pružajući možda najjaču kombinaciju nastupa na festivalu, a to je bio jedini njegov nastup uživo u 2023. godini. Bivši član grupe Underground Resistance i sveštenik predvodio je propoved savršeno programiranog tehna, koji je bio istovremeno mučan i pročišćavajući. Njegovo dostojanstveno prisustvo na sceni (taj šešir! ta aura!) samo je dodatno pojačalo osećaj svečanosti.
Robert Hood je američki producent elektronske glazbe i DJ. Jedan je od osnivača grupe Underground Resistance kao ‘ministar informiranja’ s Mad Mikeom Banksom i Jeffom Millsom. Često ga se smatra jednim od utemeljitelja minimal techna. Godine 1994. Hood je osnovao minimal techno etiketu M-Plant u Detroitu.
Oni koji su ostali nakon Hood-ovog nastupa (velika, opčinjena publika) imali su priliku da vide belgijsku superstar Charlotte de Witte kako postaje prva žena koja je nastupala kao headliner na glavnoj bini Movement Festivala. Neki, usu smatrali da bi DJ Minx, detroitska plemićka figura, bila prikladnija za tu čast. Ali takva je priroda ravnoteže koju Movement pokušava postići, privlačeći mlade fanove uz pomoć internacionalnih zvezda poput de Witte, Fishera, John Summit b2b Dom Dolla i Skrillexa, dok istovremeno pridržavajući se poštovanja prema veteranim detroitske tehno scene (u subotu, Minx je drugi put ove godine bila domaćin svoje bine sa spektakularnim line-upom koji je uključivao TSHA i Derricka Cartera b2b sa Markom Farinom, kao i glavni nastup samog Minx).
Iako je Movement Festival pretežno tehno festival, ove godine je bilo nešto za svakog ljubitelja elektronske muzike na programu, a bogatstvo talenata značilo je da ste ponekad želeli biti na svih šest bina istovremeno. Prvog dana, DJ set Basement Jaxxa je koincidirao sa nastupima memfiških hip hop ikona Three 6 Mafia, Carl Craiga sa Jonom Dixonom uživo, Surgeona, Masters at Worka i AUX88 uživo. A dok je Robert Hood održavao nedeljnu službu na glavnoj bini, Ela Minus, KiNK (uživo), DJ Nobu, Ricardo Villalobos i Scan 7 (uživo) su svirali na drugim binama.
Carl Craig je američki producent elektronske muzike, DJ i osnivač diskografske kuće Planet E Communications. Poznat je kao vodeća osoba i pionir u drugoj vrednosti detroitskih tehno umetnika tokom kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih.
Dubina i širina izvođača tokom vikenda – od Cariboua do Uniiqu3 do LSDXOXO do Sinistarra do Kaskadea – takođe su osigurali da gotovo uvek postoji značajan broj ljudi za svakog izvođača (ukupno preko 115 izvođača). Glavna bina je prirodno dom najvećih imena/najznačajnijih izvođača, Pyramid i Stargate bine su uglavnom orijentisane ka house zvuku, Waterfront bina, sa prelepim pogledom na reku Detroit, uglavnom domaćin je izvođačima koji se ne uklapaju lako drugde, dok je Underground bina pravi tehno bunker i savršeno mesto za najteže izvođače na programu.
Ove godine je više od 30.000 ljudi prisustvovalo svakog dana Movement Festivala i iako su neki posetioci verovano osetili gužve tokom najprometnijih trenutaka festivala, to nije bilo ni blizu prvih nekoliko godina, kao 2000. i 2001., kada je festival bio poznat kao Detroit Electronic Music Festival, bio je besplatan i kako se navodi, privukao između 1 i 1,5 miliona ljudi. Stacey “Hotwaxx” Hale, kuma house muzike i jedna od prvih žena DJ-eva koji su neprekidno miksali, priseća se prvog izdanja.
“Prvi festival je bio više orijentisan na porodicu, tu su bile porodice koje su plesale, bilo je veoma organski.” 22 godine kasnije, festival je više “mekani”, kaže ona. “Pokušava da bude više organski i donekle jeste, ali mi ovde radimo vrlo odrasle stvari. Mislim, pogledajte sponzore”, kaže ona, pokazujući na štand za JARS, prodavnicu kanabisa koja deli besplatne jointe. “Ali oni vode posao, morate raditi stvari da biste stvarali prihode kako biste ovo platili.”
Poput mnogih detroitskih veterana, Hale nastupa na nizu događaja pre, posle i tokom Movement Festivala. “To je Božić za DJ-eve u Detroitu”, kaže ona o poslednjoj nedelji maja. “Ima toliko posla za DJ-a i toliko je prihvaćeno, kao nikada do sada.”
Eddie “Flashin” Fowlkes, jedan od pionira detroitskog tehna i kum tehno soula, odsvirao je seksi, ritmički house set na glavnoj bini u subotu popodne. Takođe se sa setom seća prvog DEMF-a, događaja na kojem je nastupao kao DJ zajedno sa klavijaturistom, bubnjarom i istim hajp čovekom kojeg je angažovao i Džordž Klinton. To je sada veoma drugačiji festival, kaže on.
“Neki od ovih momaka dolaze u grad, ne poznaju baš detroitski zvuk, dobijaju 15-20 hiljada dolara, sviraju danas u Detroitu, sutra u Njujorku, Montrealu… Znam mnoge ljude koji dolaze a da nikada nisu doživeli Detroit, nikada nisu posetili Motown muzej, samo uzimaju novac i beže.”
“Kada idem u Berlin, postoji određena muzika koju neću svirati, tamo imaju određeni tip muzike koji poštujem. Kada idem u London, isto je. Ovi ljudi dolaze u Detroit, ali ne poznaju detroitsku muziku.”
Naravno, mnogi izvan grada razumeju i cene značaj sviranja na Movement Festivalu u kolevci tehna, ali definitivno postoje i drugi koji se ne čine tako. Fowlkes takođe ima problema sa “čišćenjem” tehna u širem smislu i sa derivativnim, komercijalnijim oblicima muzike koju je pomogao stvoriti, muzike koja je nastala iz opresivnih uslova.
“To je nepoštovanje naše kulture”, kaže on o neizbirljivoj primeni reči tehno danas. “Nisi izbegavao metke i pljačkao ljude samo da bi dobio 909.”
Mnogi od najboljih producenata Detroita takođe su bili zaposleni u automobilskoj industriji, što delimično objašnjava industrijski škripac i buku tehna, ali možda je to takođe podstaklo neke umetnike da stvaraju u velikom obimu i da budu produktivni pod pritiskom. Octave One, aktivni od 1989. godine, smatraju da pripadaju upravo toj grupi. Duo braće Lenny i Lawrence Burden (ostala braća Lorne, Lynell i Lance ponekad doprinose produkcijama) počinje raditi na albumima samo dva dana pre nego što su zakazani za master.
Octave One su deo druge talasa detroitskih tehno umetnika, a njihov live nastup u subotu veče je pokazao kako širok spektar njihovog zvuka i decenije iskustva. Ritmički, tvrdokorni tehno, većinom prilagođen sa njihovog novog albuma “Never On Sunday”, besprekorno se slagao sa melodičnijim delovima, uključujući njihovu najpoznatiju pesmu, laganu klupsku himnu iz 2000. godine, “Blackwater”.
Čak i u najtežim trenucima seta, osetio se duh, što braća pripisuju soul muzici koju su im roditelji puštali dok su bili deca. “Činjenica da smo mogli sami napraviti celu pesmu koristeći samo drum mašinu i sintisajzere, radili smo elektronske verzije soul muzike, to je uvek bio deo nas”, kaže Lenny. Njihovi nastupi su istinski live; potpuno improvizovani (ali izuzetno fluidni i kohezivni). “Nemamo listu pesama, znamo kakav će biti uvod, ali sve ostalo smišljamo u trenutku”, kaže Lenny. “Jedan od komada, ‘Contemplate’, to je prvi put da smo ga svirali uživo večeras”, dodaje Lawrence, koji čeka Lennyjeve signale i tada improvizuje. “Volim biti na ivici, ne želim brojati 1, 2, 3, 4”, smeška se.
Pored značajnog broja umetnika iz Detroita koji su nastupali na glavnoj bini i širom festivala ove godine, postojala je i posebna bina posvećena detroitskom talentu – mladi i iskusni umetnici koji su izvodili različite žanrove, od vinskog house-a do footwork-a i EDM/bass muzike. Bina je bila strategijski smještena blizu ulaza/izlaza sa festivala, gde su izvođači mogli privući prolaznike, kao i svoje fanove. Tu je bio i Whodat (Terri McQueen), majstora vinila, kako pušta “sunčanu”, veselu house muziku, Rebecca Goldberg je izvela zanimljiv set kao 313 Acid Queen, a Sillygirlcarmen, Delano Smith-ova štićenica, je očarala publiku funky house melodijama i sjajnom energijom.
Količina talenta žena i nenamernih izvođača koji su se pojavili na festivalu, kako lokalnih tako i međunarodnih, bila je ohrabrujuća. Ostali impresivni detroitski izvođači uključivali su Lauren Flax, koja je puštala energičan acid set na Waterfront bini, Loren koja je zagrijavala atmosferu house muzikom na glavnoj bini, Ladymonixx koja je oduševila publiku na Pyramid bini (uvek da za klasike Armanda van Heldena), a Beige je održao dvosatni set na Stargate bini, započevši sa svemirskim electro zvukom. “Primetan je značajan napor uložen u angažovanje muzički i demografski raznolikih lokalnih izvođača za festival”, kaže Beige, koji je drugu godinu zaredom nastupio na Movementu. “Zaista je uzbudljivo videti omiljene lokalne izvođače i mlade talente iz svih različitih sfera kako dobijaju priznanje, i mislim da je to motivirajući faktor za “underground” scenu da zaista prisustvuje festivalu, a ne samo afterpartijima”.
Ali bez obzira da li su bili komercijalni ili underground, veliki ili mali, svi umetnici smatraju da je nastup na Movementu bio najnapetiji nastup te nedelje. Velika je čast dobiti tako veliku platformu u središtu vikendovih aktivnosti i priliku da predstave svoju muziku.
Kako su u šali preneli neki vozači Ubera i osoblje lokalnih ugostiteljskih objekata, grad je ove godine delovao mnogo manje prometno u poređenju sa prošlom godinom, što je bilo iznenađujuće, jer to nije bio utisak ni na festivalu ni na afterpartijima. Paxahau, međutim, tvrdi da je kroz kapije Movementa prošao isti broj ljudi kao i 2022. godine. Sve ulaznice su bile skuplje za 30 dolara ove godine, što je Paxahau naveo kao neophodno da bi se pokrili troškovi produkcije, koji su porasli za 25%. Konačna cena trodnevne ulaznice za opštu upotrebu od 279 američkih dolara je uporediva ili razumnija u odnosu na mnoge druge festivale, iako je to prepreka za lokalne stanovnike koji su nekada uživali na Movementu po znatno nižim cenama. Danas, 41% stanovnika Detroita živi na ili ispod granice siromaštva.
Oni koji su mogli priuštiti ulaznice verovatno su bili impresionirani logistikom festivala. Besplatna voda bila je dostupna na Underground bini. Delovalo je da je bilo više opcija hrane u odnosu na prošlu godinu (neki će dodati da bi bilo lepo imati i više opcija pića), a redovi za hranu/piće i toalete su bili kraći. Između glavnog trga i Detroitske bine nalazi se odličan niz štandova na kojima se prodaje sve od dezodoransa do Moodymann suvenira i zvanične festivalske opreme. Na neki način, čak i sa 30.000 drugih ljudi koji su prisustvovali, nije se moralo dugo čekati ni ulazak ni izlazak sa festivala ni u jednom trenutku. Zvuk je uglavnom bio odličan tokom celog vikenda, posebno tokom nastupa Underworlda, koji su zatvorili ogromnu glavnu binu festivala u ponedeljak uveče.
To je bio prvi put da ovaj britanski dvojac nastupa u Detroitu od 2002. godine, a njihov nastup od 90 minuta bio je pravi velemajstorski čas: besprekorno programirana serija od 10 omiljenih pesama koje su imale dovoljno prostora da se razvijaju i dišu. (Prijelaz iz “Two Months Off” u “Dark and Long (Dark Train)” uživo mogao bi se smatrati vrhuncem ekstaze). Karl Hyde, koji je sa 66 godina svojom igrom i pokretima po bini podsećao na mladića, nije mogao biti prepoznatljiv. Osmesi i zagrljaji koje je delio sa majstorom sintisajzera Rickom Smithom ukazivali su na to da je ovaj nastup bio jednako poseban za njih kao i za oduševljenu publiku.
Festival nije mogao završiti na višem nivou. Organizacija ovog događaja zahteva veliki napor, ali Paxahau iz godine u godinu usavršava svoj proces i taj trud se zaista osetio ove godine. Oni poštuju korene Detroita dok privlače najveća imena elektronske muzike kako bi stvorili događaj koji je profitabilan i održiv. To je veoma težak zadatak, ali festival je model kako bi drugi gradovi mogli poštovati lokalne i međunarodne izvođače na razuman način.
Movement je hodočašće koje svaki pravi obožavalac elektronske muzike treba da doživi barem jednom, kako zbog muzike, tako i da bi upio otpornost i ponos koji stanovnici Detroita s pravom iskazuju. Nakon što je njihov grad bio opustošen deindustrijalizacijom, depopulacijom i rasističkom stambenom politikom i politikom zapošljavanja, pioniri ’80-ih izgradili su tehno – danas industriju vrednu milijarde – iz ničega. A Movement (u prevodu na srpski “Pokret”) čuva tu istoriju.